Oktobar
nad Beogradom.
Nebeska kapa se natmurila,
kao šajkača zalutalog šumadinca.
Ljubazno mu pokazah put do glavne autobuske stanice.
Niz Balkansku ode užurbanim korakom
popravljajući je usput svojim izradjenim rukama.
I sat se hvatao u koštac s vremenom.
Velika skazaljka poprilično odmakla od podneva.
Zastah ispred hotela Moskve,..
tražeci zaklon od pljuska,
da u pesmu prenesem
letimični iskaz jesenjeg poptaprola vetra,
dok se šeretski udvarao svakoj ljupkijoj beogradskoj dami.
I moj šešir dokaci u labilnom poetskom trenu.
Završi na rubu obliznje terazijske česme .
Šašavo se nasmeših
kad moje lokne poskočiše kao bubamare
pri njegovim jačim naletom.
Terazije me odmeri budnim okom sudca,
i razmaha svoje tasove pravde,
ni čekić sudbine ne ispuštajući iz vida;
kao ni tramvaj dvojku
koja se jače oglasi svojim klopotom na kružnom toku Slavije,
alarmirajući predostrožnost razmilelim pešacima.
Sirene nadjačase prasak groma cepajući nebo,
provala oblaka zapose usnule ulice Beograda.
Beograd se samo gospodski uzdiže popravljajći
i plašt dostojanstva,
popuštajuci okovratnik svojih tek iznedrenih planova,
i kao drevni mudrac prošaputa sebi u bradu:
- Ni ova se jesen ne šali.
Bezočnica, uortačena s cirkuzantom vetrom…
Baš se zigrao! Zasipa koje-čim sve čega se domogne, lati .
Uvelo lišće je samo njeno maskirno odelo.
Ništavno izvrgava ruglu, sva moja vekovna zdanja,
poput reke nesmotrenih pridošlica.
I sad ne posustaju kao pomahnitale hladne kise,
preplićući se duž trotoara,
s krcatim korpama jesenjih plodova,
uskislih na vetrometini učmalog vremena.
Metež .
Starosedeoci usitnili svoju otmenost
dajući i prednost
užurbanim nosevima odomaćenim u vazduhu.
I oblaci ćute radi mira.
Zagundjaju negodovanjem,
tek kad umišljeno u besu zapnu o neku iskrivljenu granu istine
šutirajuci nedužnu palu jabuku,
ili okliznu o nagnječeni grozd ,
i gnilu krušku viljemonku.
Odobravajuća ćutnja mi zapuši usta,
popravljajući pogled poštovanja,
čuljeći uho kao iskusan pas tragač tražeći krivca.
I vetar se malo pritaji.
Beogradska grlatost ga nadjaca.
Ali, Kalemgdan se ne da pokolebati, opasan tvrdokornim stavovima,
uvek na nišanu tradicije.
Crkva Ruzica i Sveta Petka,
nadomak
Krstom se krsti i uzda
u bolje naraštaje
koji ga redovno posećuju hrleći u zooloski vrt.
Lav caruje snom dok ostale životinje vršljaju njime.
Savismo svitke prošlosti .
Izbismo Kalemegdanom revolt.
Knez Mihailova se opire svojim junaštvom.
Snagom slavnog duha, krivi koraci se silom koriguju.
Sve do konja izlazu se trudu.
Pokleknu pri jačem prasku groma
ili štrucavim, oštrijim pločnikom.
I velelepna fontana u svojoj ulozi,
okuplja mlade umetnike
ulične svirace, glumce i peformere, putujuća pozorišta….
Upravo se jedno u pola predstave skupljalo bežeci od kise.
Violine se opiru finoćom svojih tananih žica
koje znaju i da zacvile setom ondašnje lepote.
Vilončelo i kontrambas se nadmeću svojim gudalom,
dok česma žuborom napaja ožednele presahle duše kulturom.
Pozorišta , muzeje, biblioteke oživljava
koliko da nezamru na riskantim putevima posrnulog vremena:
Jesenjina, Bodlera, Pikasa, Nerude, Zmaja, Djure, Mike, Desanke i drugih
Večna im slava!
- A sta je sa pesnicima današnjice?!- povikah Beogradu.
Ali mi odgovor oduva u obližnju korpu za otpatke, prevejani lisac vetar.
Ljutita, zamalo pocepah pesmu vikajući:
- Ne ubijajte pesnikinju u meni!!!
Svi se oglušiše osim neba.
Prasak .
Beograd se odupre jos jednom gromu.
I ja pokušah.
Samo munja može ispratiti grom !!!
Uzviknu moj beli grad .
Složih se u pesmu kao dete u utrobi majke.
Poput gorostasa, odmahujući glavom uputi se Knezom ka Kolarcu.
Mora da je još nešto prošaputao usput,
Ali ga moje pesnička zanesenost ometena grmljavinom ne ču
od sudara rečenica u pesmi,
koja skliznu s mojih kolena u obližnju korpu žutih jesenjih ruža.
I od prozuklog glasa sirote gospodje koja ih je prodavala.
Zagledah se u zlatno- žute dunje
strogo poredjane
kao uštirkane heklane vaze moje bake
na maleni starinski jasenov stočić,
koji je čudom stajao .
Sve mi je najednom odisalo čistotom i čvrstinom,
baš kao i korak Beograda dok je promicao Mihailovom.
- Izvolite pesmu, mlada damo.
– Trgnu me uljudna gospodja,
pružajući je
- Imali i mene u njoj?
Biće.. –
ganuto rekoh i prigrlih je sve sa pesmom na grudima.
- I ja sam nekada pisala pesme
– sa setom rece duboko, modričasto oko,
domahnu rukom, i ponovi moj vapaj
– ali ovo vreme je ubilo pesnikinju u meni.
I Beograd….
kao da htede reći, ali se ugrize za jeziik
Nisu falile reči u jasnilu dve pesničke duše …
Vetar iznova pokuša da me omete cimanjem kišobrana i šešira
Spremno se nadovezah kao kustos u muzeju.
– Grešite godpodjo, Beograd će uvek biti beo.
I svo ovo sivilo, garež
koje nanose razne struje i vetrovi,
Ova Jesen će da spera.
Zasijaće istim onim sjajem
kakvim njegovi plemeniti koreni sjaje.
Gospodja zacokta s nevericom
i s prezirom proprati tragove jeseni ….
Vetar se podrugljivo smejuljio iza ćoška Mitićeve robne kuce.
Uzvratih mu lopticu bez griže savesti
i još jače prigrlih skvašenu pesmu.
- Ulivate poverenje-
izreče
pružajuci mi omalen buket
umotan u list skandalozne žute štampe ,
a dunju mi tutnu u šake..
Nisam je mogla odbiti,
kao ni veru u Beograd
koja se svojim zlatastim nitima utkala u ovu pesmu.
“Samo Munja može ispratit grom!!”
- odjekivalo je u mojoj glavi
dok sam žurila kroz Sremsku
spuštajući se na Zeleni Venac.
77-ca me je čekala,.. imala sam sreće…..
Zvezdara, Bulevar oslobodjenja…
Tu smo,
Izlaz je uvek tu kad se srca udruže u ljubavi.
Oktobar
nad Beogradom.
Nebeska kapa se natmurila,
kao šajkača zalutalog šumadinca.
Ljubazno mu pokazah put do glavne autobuske stanice.
Niz Balkansku ode užurbanim korakom
popravljajući je usput svojim izradjenim rukama.
I sat se hvatao u koštac s vremenom.
Velika skazaljka poprilično odmakla od podneva.
Zastah ispred hotela Moskve,..
tražeci zaklon od pljuska,
da u pesmu prenesem
letimični iskaz jesenjeg poptaprola vetra,
dok se šeretski udvarao svakoj ljupkijoj beogradskoj dami.
I moj šešir dokaci u labilnom poetskom trenu.
Završi na rubu obliznje terazijske česme .
Šašavo se nasmeših
kad moje lokne poskočiše kao bubamare
pri njegovim jačim naletom.
Terazije me odmeri budnim okom sudca,
i razmaha svoje tasove pravde,
ni čekić sudbine ne ispuštajući iz vida;
kao ni tramvaj dvojku
koja se jače oglasi svojim klopotom na kružnom toku Slavije,
alarmirajući predostrožnost razmilelim pešacima.
Sirene nadjačase prasak groma cepajući nebo,
provala oblaka zapose usnule ulice Beograda.
Beograd se samo gospodski uzdiže popravljajći
i plašt dostojanstva,
popuštajuci okovratnik svojih tek iznedrenih planova,
i kao drevni mudrac prošaputa sebi u bradu:
- Ni ova se jesen ne šali.
Bezočnica, uortačena s cirkuzantom vetrom…
Baš se zigrao! Zasipa koje-čim sve čega se domogne, lati .
Uvelo lišće je samo njeno maskirno odelo.
Ništavno izvrgava ruglu, sva moja vekovna zdanja,
poput reke nesmotrenih pridošlica.
I sad ne posustaju kao pomahnitale hladne kise,
preplićući se duž trotoara,
s krcatim korpama jesenjih plodova,
uskislih na vetrometini učmalog vremena.
Metež .
Starosedeoci usitnili svoju otmenost
dajući i prednost
užurbanim nosevima odomaćenim u vazduhu.
I oblaci ćute radi mira.
Zagundjaju negodovanjem,
tek kad umišljeno u besu zapnu o neku iskrivljenu granu istine
šutirajuci nedužnu palu jabuku,
ili okliznu o nagnječeni grozd ,
i gnilu krušku viljemonku.
Odobravajuća ćutnja mi zapuši usta,
popravljajući pogled poštovanja,
čuljeći uho kao iskusan pas tragač tražeći krivca.
I vetar se malo pritaji.
Beogradska grlatost ga nadjaca.
Ali, Kalemgdan se ne da pokolebati, opasan tvrdokornim stavovima,
uvek na nišanu tradicije.
Crkva Ruzica i Sveta Petka,
nadomak
Krstom se krsti i uzda
u bolje naraštaje
koji ga redovno posećuju hrleći u zooloski vrt.
Lav caruje snom dok ostale životinje vršljaju njime.
Savismo svitke prošlosti .
Izbismo Kalemegdanom revolt.
Knez Mihailova se opire svojim junaštvom.
Snagom slavnog duha, krivi koraci se silom koriguju.
Sve do konja izlazu se trudu.
Pokleknu pri jačem prasku groma
ili štrucavim, oštrijim pločnikom.
I velelepna fontana u svojoj ulozi,
okuplja mlade umetnike
ulične svirace, glumce i peformere, putujuća pozorišta….
Upravo se jedno u pola predstave skupljalo bežeci od kise.
Violine se opiru finoćom svojih tananih žica
koje znaju i da zacvile setom ondašnje lepote.
Vilončelo i kontrambas se nadmeću svojim gudalom,
dok česma žuborom napaja ožednele presahle duše kulturom.
Pozorišta , muzeje, biblioteke oživljava
koliko da nezamru na riskantim putevima posrnulog vremena:
Jesenjina, Bodlera, Pikasa, Nerude, Zmaja, Djure, Mike, Desanke i drugih
Večna im slava!
- A sta je sa pesnicima današnjice?!- povikah Beogradu.
Ali mi odgovor oduva u obližnju korpu za otpatke, prevejani lisac vetar.
Ljutita, zamalo pocepah pesmu vikajući:
- Ne ubijajte pesnikinju u meni!!!
Svi se oglušiše osim neba.
Prasak .
Beograd se odupre jos jednom gromu.
I ja pokušah.
Samo munja može ispratiti grom !!!
Uzviknu moj beli grad .
Složih se u pesmu kao dete u utrobi majke.
Poput gorostasa, odmahujući glavom uputi se Knezom ka Kolarcu.
Mora da je još nešto prošaputao usput,
Ali ga moje pesnička zanesenost ometena grmljavinom ne ču
od sudara rečenica u pesmi,
koja skliznu s mojih kolena u obližnju korpu žutih jesenjih ruža.
I od prozuklog glasa sirote gospodje koja ih je prodavala.
Zagledah se u zlatno- žute dunje
strogo poredjane
kao uštirkane heklane vaze moje bake
na maleni starinski jasenov stočić,
koji je čudom stajao .
Sve mi je najednom odisalo čistotom i čvrstinom,
baš kao i korak Beograda dok je promicao Mihailovom.
- Izvolite pesmu, mlada damo.
– Trgnu me uljudna gospodja,
pružajući je
- Imali i mene u njoj?
Biće.. –
ganuto rekoh i prigrlih je sve sa pesmom na grudima.
- I ja sam nekada pisala pesme
– sa setom rece duboko, modričasto oko,
domahnu rukom, i ponovi moj vapaj
– ali ovo vreme je ubilo pesnikinju u meni.
I Beograd….
kao da htede reći, ali se ugrize za jeziik
Nisu falile reči u jasnilu dve pesničke duše …
Vetar iznova pokuša da me omete cimanjem kišobrana i šešira
Spremno se nadovezah kao kustos u muzeju.
– Grešite godpodjo, Beograd će uvek biti beo.
I svo ovo sivilo, garež
koje nanose razne struje i vetrovi,
Ova Jesen će da spera.
Zasijaće istim onim sjajem
kakvim njegovi plemeniti koreni sjaje.
Gospodja zacokta s nevericom
i s prezirom proprati tragove jeseni ….
Vetar se podrugljivo smejuljio iza ćoška Mitićeve robne kuce.
Uzvratih mu lopticu bez griže savesti
i još jače prigrlih skvašenu pesmu.
- Ulivate poverenje-
izreče
pružajuci mi omalen buket
umotan u list skandalozne žute štampe ,
a dunju mi tutnu u šake..
Nisam je mogla odbiti,
kao ni veru u Beograd
koja se svojim zlatastim nitima utkala u ovu pesmu.
“Samo Munja može ispratit grom!!”
- odjekivalo je u mojoj glavi
dok sam žurila kroz Sremsku
spuštajući se na Zeleni Venac.
77-ca me je čekala,.. imala sam sreće…..
Zvezdara, Bulevar oslobodjenja…
Tu smo,
Izlaz je uvek tu kad se srca udruže u ljubavi.
Pesma iz knjige / Usne na rubu zelje
Zaštićena autorska prava Sokoj
Strogo zabranjeno svako kopiranje i postavljenje na druge kanal
Nelly Poerich
Strogo zabranjeno svako kopiranje i postavljenje na druge kanal
Nelly Poerich
Nelly Poerich, astrolog i pisac. Živi i radi u Beogradu. Astrologijom se profesionalno bavi 29 godina. Jedinstvena je po astrološkim otkrićima, koje za sada samo primenjuje prilikom tumačenja natalnih karata svojih klijenata, među kojima su mnoge brojne poznate ličnosti. Nelly s ponosom ističe da je sama svojim talentom i ljubavlju prema astrologiji pekla svoje umeće tumačenja, ali ne krije da je u astro-centru Fonlider, nekim čudom konekcije, ukačila i patentirala nova saznanja zapisana u astrološkim stepenima. Često zna reći da je poimanje astroloških simbola i njihovo tumačenje, sinteza umetnosti, veštine, visprenost i logike, skopčana intuicijom. Od 1995. godine pisala je za novinsku kuću Politika, u časopisu Horoskop, kao i za "Astrologos". Ističe da je rubriku "Veliki umovi o astrologiji", sama osmislila, stajući u odbranu astrologije. Poslednje tri godine piše za "Grand reviju". Nastupala je u mnogim radio i TV emisijama. Na društvenim mrežama je aktivna svojoj stranici Astrolog i Pisac Nelly Poerich, te u grupi "Sa astrologijom na Vi". Uporedo, bavi se i pisanjem romana, poezije, dečije literature, scenaria i drugih tekstova. Objavila je dve slikovnice za decu "Našali se Pače malo" i "Rođendanac", gde kroz stihove deci približava zodijak. Njena dva romana "Ona koju valja slušati" i "Odlučna da uspe", uskoro će se pojaviti u elektronskoj formi na internetu.
Nelly Poerich, astrolog i pisac. Živi i radi u Beogradu. Astrologijom se profesionalno bavi 29 godina. Jedinstvena je po astrološkim otkrićima, koje za sada samo primenjuje prilikom tumačenja natalnih karata svojih klijenata, među kojima su mnoge brojne poznate ličnosti. Nelly s ponosom ističe da je sama svojim talentom i ljubavlju prema astrologiji pekla svoje umeće tumačenja, ali ne krije da je u astro-centru Fonlider, nekim čudom konekcije, ukačila i patentirala nova saznanja zapisana u astrološkim stepenima. Često zna reći da je poimanje astroloških simbola i njihovo tumačenje, sinteza umetnosti, veštine, visprenost i logike, skopčana intuicijom. Od 1995. godine pisala je za novinsku kuću Politika, u časopisu Horoskop, kao i za "Astrologos". Ističe da je rubriku "Veliki umovi o astrologiji", sama osmislila, stajući u odbranu astrologije. Poslednje tri godine piše za "Grand reviju". Nastupala je u mnogim radio i TV emisijama. Na društvenim mrežama je aktivna svojoj stranici Astrolog i Pisac Nelly Poerich, te u grupi "Sa astrologijom na Vi". Uporedo, bavi se i pisanjem romana, poezije, dečije literature, scenaria i drugih tekstova. Objavila je dve slikovnice za decu "Našali se Pače malo" i "Rođendanac", gde kroz stihove deci približava zodijak. Njena dva romana "Ona koju valja slušati" i "Odlučna da uspe", uskoro će se pojaviti u elektronskoj formi na internetu.
Нема коментара:
Постави коментар