Samo što je jesenja sitna kiša sprala i poslednju prašinku sa stolova ispred restorana i rasterala goste, a neke pak kojima se nije išlo kući poterala unutra, naišao je gospodin Devica besprekoran i tačan, kao i uvek.
“Po njemu bi se mogao i navijati sat”, prokomentarisa jedan od gostiju koji se prikloni njegovom užem krugu društva, poteran kišom, a i molbom za posao, koju je već danima nosao, sve sa diplomom u džepu, obijajući pragove. Saslušali bi ga, nije da nije, počastili nekom čašicom pride, uz kafu, ali sve bi ostajalo na – dođi sutra, možda nešto iskrsne, dobrih radnika nikad na pretek.
Visoki gospodin ga odmeri par sekundi ćutke, ali neka simpatičnost u glasu momka sa diplomom, koja je virila iz džepa skromnog sivkastog sakoa, dozvoli mu ulazak u komunikaciju.”Da, naš gospodin direktor sektora je uvek koncizan i tačan, a i moram priznati izuzetno korektan”, reče mu ovaj i sede na rub stola, odmah do vrata koja su vodila u magacin restorana.
“Šta se vi to došaptavate, naočigled društva. Mora da me ogovarate, ili je neka kritika posredi”, ubaci se gospodin Devica pomalo šeretski, neposredno, kad su takvi neobavezni okupi posredi. Samo njegova stroga bora posred čela je ukazivala mernu jedinicu dozvoljene šale na konto svog vlasnika. Njegove guste tamne obrve, kao dve nadstrešnice je potkačiše da izgleda strožije predostrožnosti radi, nego što jeste.
Sa primetnim crvenilom stida nelagodnosti, obojica se nakašljaše i popraviše svoje držanje i kolir na kom se krivila leptir mašna. Gospodin Devica nije skidao svoj šarmantan osmejak praveći se da ništa nije strašno, dok priče ostaju u okviru dobronamernosti.
“Jeste poručili pića, gospodo, ili čekate da ja to učinim”, ironično reče i udobno se smesti na malo skrovitije, ali i pregledno mesto, odakle sve može da vidi, a njega malo ko. “Hajde, hajde, brzo otvorite menije i pozovite konobara, dok ja pregledam mejlove firme koji su mi pristigli na putu do ovamo.”
Nasta tajac za stolom. Svi se prihvatiše menija, kao spisa za vreme neke važne poslovne sednice. Gospodin Devica je sve vreme listao mejlove, pomno čitajući razne ponude i predloge, razvrstavajući stavke, gde je kojoj već mesto. Bilo je tu i viška, kao i škarta, koji mora odmah, istog momenta da rezimira i pritisne dugme delete. Sklopi svoj laptop i ponovo nabaci onaj zagonetno intrigantan smešak u kome ima svakolikog izraza, od slatkog bezazlenog do skeptičnog i ciničnog.
“I gde smo stali…?”, upita, otvarajući i svoj meni: “Da vidimo šta je od ponuđenog najzdravije…” Konobar je stajao kao vojnik u pripravnosti, kao da će nešto novo da poruči, ali osta na svom uobičajenom izboru. Čorba, presno povrće, salata i slično.
Mladić sa diplomom se uzvrpolji, više niko nije obraćao pažnju na njega i na njegov prazan stomak. A sam nije imao dovoljno novca, osim za tek krišku hleba, i kafu. Bi mu neprijatno, htede da odustane od molbe, i da nestane, ali ga pronicljiv Devičin pogled zadrža, sve sa pitanjima: “Kako se zoveš? Šta si završio od škola? Kako to da dosad nije našao posao u struci? Kako si se našao tu? Ko te je poslao?
Mladić sve izreferira, kao da je već pred komisijom za prijem radnika. “Znači vi ste tu zbog posla, e pa lepo, momče. No, kako to da ga dosad niste uspeli naći, pa ste prinuđeni da ga tražite ovde u restoranu?”, upita ga šef Devica.
“Radio sam neko vreme kao barmen, malo kao konobar, a ponekad bi i prao suđe, kad ne bi imao šta”, iskreno će mladić. “Sa tim silnim desetkama na ekonomskom fakultetu, vi ste sve te poslove radili, a ispod su vašeg ranga”, sa navodnim čuđenjem u glasu, iskomentariše gospodin Devica.
“Da gospodine, nisam se libio nikakvog posla, sve se nadajući da ću jednog dana naći posao u svojoj struci”, pravdao se smerni mladić. “Nažalost, tako je to sa današnjem sistemom vrednosti. Sve je kako ne valja, i pored truda da sve dovedemo do perfekcije, kola se slome tamo gde se najmanje očekuje”, navede Devica.
“Osetio sam to dobro na svojoj koži”, žalio se mladić tugaljivog pogleda na stvarnost, ni malo bajnu: “I šta predlažete gospodine?” “Šta predlažem?! To da pokupite sva svoja dokumenta, sve sa tom jadnom diplomom koju vucarate koje gde, lomeći je u džepu, i da mi se javite sutra u deset. Škola i znanje moraju da se poštuju!”
Svi za stolom klimnuše glavom, jer su i sami prošli taj put do posla za koji su se školovali. Prosedi gospodin, nonšalantnog stava oslonjen laktom o sto, sa čašom vina u ruci, rezimira u sebi, po svom astrološkom uvidu – “Hm… mora da ima vladara 9. ili 10. kuće u šestoj kući, svi za stolom ga imamo, čak i gospodin Devica, koga je ganula mladićeva priča o posličcima koje-gde. Sigurno će mu pomoći.”
“Sutra u 10 sati da dođem?”, sa nevericom upita mladić. “Da, mladiću, ali molim vas nemojte kasniti, to ne tolerišem!”, odvrati mu strogo Devica. “Dogovoreno”, potvrdi presrećan mladić. “Onda da ja idem, da vam ne smetam više… Želim vam prijatno veče!”, krenu da ustane, ali ga gospodin Devica zaustavi menijem, prosledivši ga preko kolega do njega, i dalje zbunjenog srećom. “Vi jedini niste poručili večeru, da li iz učtivosti ili iz drugih razloga…”
“Pomešano, ima i jedno i drugog, ali ja nisam računao na večeru…”, kaže mladić, na što mu Devica obrazloži: “Samo vi poručite, ne ustručavajte se. Sve ide na konto firme, ovo je naša poslovna večera. Svaki zalogaj smo debelo zaslužili predanim i iscrpnim radom na jednom jako važnom projektu. A verujem da ćete i vi sutra, kad vam damo priliku, pokazati svoju predanost radu, u skladu sa vašim trudom uloženom na fakultetu.”
“Hvala”, reče mladić i poruči svoj omiljeni file sa pečurkama. “E, pa da nazdravimo kolege, čaše uvis, vreme je da se malo opustimo uz dobro crno vince i prijatnu muzikicu”, reče gospodin Devica, i sam se opustivši. Svi se pokucaše, zategnuta atmosfera popusti, prelazeći u topliju, prijemčiviju običnim razgovorima bez kraja i konca.
Nelly Poerich
Nelly Poerich
Nelly Poerich, astrolog i pisac. Živi i radi u Beogradu. Astrologijom se profesionalno bavi 29 godina. Jedinstvena je po astrološkim otkrićima, koje za sada samo primenjuje prilikom tumačenja natalnih karata svojih klijenata, među kojima su mnoge brojne poznate ličnosti. Nelly s ponosom ističe da je sama svojim talentom i ljubavlju prema astrologiji pekla svoje umeće tumačenja, ali ne krije da je u astro-centru Fonlider, nekim čudom konekcije, ukačila i patentirala nova saznanja zapisana u astrološkim stepenima. Često zna reći da je poimanje astroloških simbola i njihovo tumačenje, sinteza umetnosti, veštine, visprenost i logike, skopčana intuicijom. Od 1995. godine pisala je za novinsku kuću Politika, u časopisu Horoskop, kao i za "Astrologos". Ističe da je rubriku "Veliki umovi o astrologiji", sama osmislila, stajući u odbranu astrologije. Poslednje tri godine piše za "Grand reviju". Nastupala je u mnogim radio i TV emisijama. Na društvenim mrežama je aktivna svojoj stranici Astrolog i Pisac Nelly Poerich, te u grupi "Sa astrologijom na Vi". Uporedo, bavi se i pisanjem romana, poezije, dečije literature, scenaria i drugih tekstova. Objavila je dve slikovnice za decu "Našali se Pače malo" i "Rođendanac", gde kroz stihove deci približava zodijak. Njena dva romana "Ona koju valja slušati" i "Odlučna da uspe", uskoro će se pojaviti u elektronskoj formi na internetu.
Нема коментара:
Постави коментар