“Kraj je avgusta, ulazimo u predvorje jeseni”, učtivo nam je obrazlagala Devica, poput nastavnice biologije ili nekih drugih prirodnih nauka: “Plodovi dozrevaju, grane su se povile svom težinom voća, jabuka, krušaka, i meni tako dražesnih zlatastih dunja. Uvek mi izmame osmeh detinjstva, kad sam ih sa stara majkom brala u bašti, koja se protezala duž pruge. Ah, izvinite, ovaj vaš vrt odiše tom istom lepotom, pa se poneh slikama mog rodnog kraja. Koji rekoste da je naš sto?”
“Onaj tamo gospođo, tamo levo, između kuhinje i šanka…”, ljubazno obavesti konobar. “Hvala!”, kulturno reče Devica, i sa svojim malim skromnim društvom se smesti. Posle kraće uvertire posluženje je stiglo. I dok je Devica gustirala sveže ceđen gusti sok, i grickala lanene pločice koje je usput kupila u zdravoj hrani, ostali su grickali nokte od nestrpljenja. Tad se puniji gospodin Kolaković, koji je sedeo naspram Device, oglasi: “Kad će više taj roštilj?”
Devica ga prekorno odmeri, i cinično dočeka na zicer: “A kada ćete sa arhiviranjem podataka okončati, gospodine Kolakoviću? Dogovoreno vreme ističe, samo da vas podsetim”. “Zar morate svaki put da me sa packama dočekate, pa i ovde u restoranu. O poslu ćemo sutra. Biće, biće… samo se vi opustite”, odgovori joj.
“Biće, ako vas poteram, očigledno, sudeći po poslovnoj odgovornosti, mladi kolega, a i iskustvu. Neću vam dozvoliti da ga još dugo pečete na mojoj vatrici strpljenja”, zajedljivo procedi dama Devica, kroz kiselkast osmeh. “Nisam znao da ste tako strogi, i ekspeditivni u svako vreme i na svakom mestu. Koliko znam danas proslavljamo vaše napredovanje na mesto šefice u računovodstvu”.
“Tačno, ali dok se repovi dugovanja vuku po prašini, pa i ovde između stolova, teško da ćemo se provesti onako kakvo je očekivanje vas prisutnih, na koje sutra mogu da računam”, obrazloži šefica Devica. “Korektno”, ubaci se mlada devojka sitne građe, koja se primetno ozbiljnim stavom, prikloni Devici. “Samo da znate da knjigovodstvena kartoteka upravo trpi zbog olakog shvatanja ovog tako zahtevnog analitičkog posla. U moru podatka morate znati da plivate, inače vas promenljive vodene struje novih ekonomskih zakonika, odneše dođavola. Na primer, ova naša susedica Vaga stalno nešto premerava…”
“Neka premerava, i treba, pravda služi istini, a bez istine zna se na kom smo putu. Mora da ste Devica u horoskopu čim tako pristupate poslu”, zaintrigira se novopečena šefovica Devica, koja je i ovom prilikom tragala za osobom koja će moći da je isprati, pa i zameni u svemu, kad je u stisci s vremenom i rokovima, a i u njenom eventualnom odsustvu. Nije ona od onih koji rado trče na bolovanje, ali za ne daj Bože, ako je neophodno, zdravlje joj je najpreče. Njena hipohodričnost je uvek pripravna kad neko spomene bolest, i prva je kada su sistematski pregledi u pitanju.
“I to dupla, kako ste znali?”, ko iz topa će mlada koleginica. Dama Devica se samo nasmeši i otpi koji gutljaj soka, pa se sarkastično obrati konobaru: “Mislim da je vreme da iznesete tog “pečenog vola”na sto.” Svi za stolom počeše puktati u sebi, a onda prasnuše u smeh. “Evo, evo sad će vaše posluženje”, postiđeno će konobar zamuckujući, pa požuri sa cickanjem po stolovima, da sve bude pod konac.
“Bio bi red”, zaključi Devica, pa uze na zub koleginicu sa kojom stalno ima dilemu – da li da je ostavi na radnom mestu koje zahteva krajnju visprenost uma i predanost poslu, kad je rad na kompjuterima u pitanju. “A vi gospođo Ćurčić, stalno imate problem sa nekim virusima.”
“Ja, ne, ko vam je to rekao? Bože sačuvaj, bila bi sad kuće ležala da je tako. Da se pomerim sa mesta… kuc, kuc, da ne čuje zlo”, reče sujeverna crvenokosa koleginica, vrdajući pozamašnom stražnjicom tako da se nogari od stolice oglasiše, od gasova koji je podkačiše u nekom jačem.
“Ne pričam o tim virusima, već o virusima u kompjuteru. Stalno vam koči, stalno vam pada sistem, ažuriranje podataka se stalno negde gubi, u nekoj crnoj rupi vaše obučenosti… Ne dovoljno ga posedujete za tako zahtevno mesto u AOP-eu (automatska obrada podataka), navela je Devica.
“Obučena sam ja, i to dobro, draga šefice. Sve kurseve kompjutera sam sa najboljom ocenom završila”, branila se radnica, čuvajući svoje parče hleba da joj nekim šefovičinim ćefom ne ode u druge ruke. No, ova je oplete: “Obučeni ste koliko i ovaj spetljani konobar, koji zamalo ne proli kafu na glavu onom tamo jadničku, što se šćućurio u ćošku.
“Vi ste baš večeras kritički nastrojeni prema svima, cenjena šefovice”, umeša se gospodin Kolaković. “Kritika je najdelotvornija disciplinska mera u savesnog čoveka, dragi kolega!” odvrati ona. “Hoćete reći da nama manjka savesti?”, upita je. “E, to vi sami rezimirajte, preslišajte se kod kuće bez uključivanja emocija, samo racio podesite na maksimum, samokritično, pa mi onda recite.”
Svi tada zaćutaše, kao da se istog trena preslišavaju… Ćutanje prekide konobar, koji napokon donese “pečenog vola” na sto. “Au, koja količina hrane, kao da je ceo vojnički odred za ovim stolom, a ne ova šačica ljudi”, reče Devica, pa odbroja: “Tek nas je šest…”
“No, dobro, da mi malo prezalogajimo, a posao može i da sačeka”, ubaci se Kolaković, sve sa batakom u rukama. Devica ga samo prekorno prostreli, uze svoj pribor za jelo i poče seckati na najsitnije komade belo meso, i sve što je išlo pride. I ostali se malo ustručiše u svojoj gladi, oponašajući je dotančina.
“Imam utisak kao da sedim na iglicama”, došapnu kolegica Ćurčić svom kolegi do nje za stolom, koji nastavi da čerupa batak, masteći brke. “Samo vi kao kod kuće, ja vam držim stranu”, uzvrati joj on, tiho namignuvši. A ona zaključi: “Kako kad nas sve drži pod lupom. Ali, neka, ispoštovaći njene kilometarske zahteve, neću da gubim apoene, jer ona jedva čeka da mi baci radnu knjižicu na sto, a danas nije baš lako dobiti posao.”
“Mene briga, može to da učini i sad, ako joj nisam po meri”, odgovori kolega Kolaković, siguran u sposobnosti svog znaka Bika. “Šta se vi tamo domunđavate, mora da ste me uzeli u usta kao taj pozamašni zalogaj, pa žvaćete li, žvaćete… Bolje bi vam bilo da te opaske ispljunete, pre nego ja neku svoju rigidniju”, iskomentariše ih Devica: “Samo izvolite, hoćete da vam još donesem tacnu, za sitne koščice…”
Devica je već donela svoj zaključak o saradnicima, koji će najbolje izvesti iz ovako nekih, neobaveznih izlazaka i razgovora. Strpljivo će sačekati pravi momenat, a kad budu u najboljem odnosu, tada će svakom po meri servirati sve ono za što već odavno ima nameru.
Lukava je ona koliko i pametna, a ni perfidnost joj nije strana, ukoliko služi njenom ličnom interesu, i kolektivu. Zna ona naći i iglu u plastu sena, zna ta i gde đavo spava. Zna ona sve, jer tu je da apsorbuje podatke svih znakova, i celog kosmosa. I nije džaba zadužena za arhiviranje svih podatka u kartoteci svemira.
Nelly Poerich
Nelly Poerich
Nelly Poerich, astrolog i pisac. Živi i radi u Beogradu. Astrologijom se profesionalno bavi 29 godina. Jedinstvena je po astrološkim otkrićima, koje za sada samo primenjuje prilikom tumačenja natalnih karata svojih klijenata, među kojima su mnoge brojne poznate ličnosti. Nelly s ponosom ističe da je sama svojim talentom i ljubavlju prema astrologiji pekla svoje umeće tumačenja, ali ne krije da je u astro-centru Fonlider, nekim čudom konekcije, ukačila i patentirala nova saznanja zapisana u astrološkim stepenima. Često zna reći da je poimanje astroloških simbola i njihovo tumačenje, sinteza umetnosti, veštine, visprenost i logike, skopčana intuicijom. Od 1995. godine pisala je za novinsku kuću Politika, u časopisu Horoskop, kao i za "Astrologos". Ističe da je rubriku "Veliki umovi o astrologiji", sama osmislila, stajući u odbranu astrologije. Poslednje tri godine piše za "Grand reviju". Nastupala je u mnogim radio i TV emisijama. Na društvenim mrežama je aktivna svojoj stranici Astrolog i Pisac Nelly Poerich, te u grupi "Sa astrologijom na Vi". Uporedo, bavi se i pisanjem romana, poezije, dečije literature, scenaria i drugih tekstova. Objavila je dve slikovnice za decu "Našali se Pače malo" i "Rođendanac", gde kroz stihove deci približava zodijak. Njena dva romana "Ona koju valja slušati" i "Odlučna da uspe", uskoro će se pojaviti u elektronskoj formi na internetu.
Нема коментара:
Постави коментар