S večeri dok noć uzima zamah
Iščekujem tvoj dubok i rezak glas
Da me prene, ko bura obalu zanosnu, snenu
Kao pučina odužio se čas.
Usne na rubu čaše, zurim….prsti dobuju.
Smena sunca i meseca na vidiku
sve se urotilo čekanjem, bdenjem
sat se usprkosio svojom deobom
I nadu deli na minute i sekunde.
Na stolu špil karata, mešam…. Vojuje strepnja
Negde si na nekoj barci u nekom zalivu
I blizak i dalek morskom prostranstvu
u kom se ljubav olako ispije
nasuče o sprud , razbije u paramparčad
A hteo bi jaču, žešću …za kormilom istine.
Drčno se opireš sećanju
I talasima što zapljuskuju barku
plovidba se odužila galebovim krikom
nazireš lik žene, svetionik, snagu, uporište
probijaš suton barijere ….upadaš ozaren snom.
Sležem ramenima popravljam rukom kosu
Čekam da me obljubiš spokojom
postelju obasjava mesečina, pegla razloge
do požudnih trenutaka orošenih željom
Prozor prema obali ...Valovi je zapljuskuju.
Autor Nelly Poerich
zaštićena autorska prava
Нема коментара:
Постави коментар