trgnu me uljudna gospođa, pružajući je.


– Imali i mene u njoj?

– Biće, 

ganuto rekoh i prigrlih je, sve sa pesmom na grudima.

– I ja sam nekada pisala pesme,

 sa setom reče

duboko modričasto oko, domahnu rukom,

i ponovi moj vapaj:
– Ali ovo vreme je ubilo pesnikinju u meni.
I Beograd….
kao da htede reči, ali se ugrize za jezik…
Nisu falile reči u jasnilu dve pesničke duše.
Vetar iznova pokuša da me omete cimanjem kišobrana i šešira.
Spremno se nadovezah, kao kustos u muzeju:
– Grešite, Beograd će uvek biti beo.
I svo ovo sivilo, garež,
koje nanose razne struje i vetrovi,
ova jesen će da spere.
Zasijaće istim onim sjajem,
kakvim njegovi plemeniti koreni sjaje.
Gospođa odmahnu i zacokta sa nevericom,
i s prezirom proprati tragove jeseni…
Vetar se podrugljivo smejuljio iza ćoška
 Mitićeve robne kuće.
Uzvratih mu lopticu bez griže savesti,
i još jače prigrlih skvašenu pesmu.
– Ulivate poverenje, izreče,
pružajući mi omalen buket
umotan u list skandalozne žute štampe,
a dunju mi tutnu u šake.
Nisam je mogla odbiti,
kao ni veru u Beograd,
koji se svojim zlatastim nitima utkao u ovu pesmu.
– Samo munja može ispratiti grom!,
odjekivalo je u mojoj glavi,
dok sam žurila kroz Sremsku,
spuštajući se na Zeleni Venac.
77-ica me je čekala,
imala sam sreće…
Zvezdara, Bulevar oslobođenja…
Tu smo,
izlaz je uvek tu kad se srca udruže u ljubavi.



Poetesa Nevenka Jovanović art Nelly Poerich
SVA autorska prava zadrazana