Истакнути пост

Tranzitna Venera kvadrat Saturn (od 11. do 16. avgusta) – Ljubavna SAGA, sa Santom LEDA

  Ja,Venera, prilično sam deprimirana ovim mojim Saturnom, svu hroniku prebacuje na mene. Skopčao me do guše, njegovom hladnoćom ne mogu se ...

недеља, 11. април 2021.

Tranzitna Venera kvadrat Saturn (od 11. do 16. avgusta) – Ljubavna SAGA, sa Santom LEDA

 



Ja,Venera, prilično sam deprimirana ovim mojim Saturnom, svu hroniku prebacuje na mene. Skopčao me do guše, njegovom hladnoćom ne mogu se ni ogrejati, a ni otrgnuti od nje. Kao da sam ja skladište, magacin svih njegovih briga i problema. A ja sam samo jedna slatka fina Venerica, koja uživa u lepoti koju ljubav pruža. I pobunim se nego šta, ali džaba, “ja u ploču, on u klin”.

Eno ga tamo negde, opet nešto pretura po radnom stolu. Koliko vremena provodi na poslu, ispada da mu je druga kuća. I dalje se drži hladno taj hroničar, na momente čak odbojno i nabusito, gotovo svaki put kad mu priđem bliže. A kad ga odbijem, umire koliko mu je stalo do mene.

Pazi molim te, stalo mu je, ko ovom klinu što mi iznad glave visi. Ne, ne razumem tu ljubavnu sagu sa santom leda. Samo mi fali bunda od belog medveda, pa da pomislim da sam se nekim čudom našla na Severnom polu. Da sam Eskimka verovatno bih znala neki njihov obred, kojom vatrom da razgalim njegovu dušu.

I na mojoj napaćenoj duši, od truda da se volimo kao pravi ljubavnici, počele su se hvatati ledenice. Ni sama ne znam šta me to vuče da ipak ostanem pored njega. Da li da sačekam neko čudo prirode, da naša veza poprimi pravi oblik? Možda, sažaljenje, možda sam mu nešto dužna iz onog života tamo, Bog bi ga znao…

Hm, to mora da je neka karma … Proniknuću koji je to zvrk, koji ne da da se otpučim od ovog radoholika sasvim. Mučenik, radi on, i za mene i njega. E, tu me štedi kao za crne dane, ma kakvi, ne pretrgnem se ja tu ni malo. I tako, kad ostanem sama u svojoj dosadi od gledanja u zidove, stalno se pitam. Da li ova santa uopšte može da voli?

Kada smo počinjali ovu našu stereotipnu vezu, iz koje tradicija ni sekunde ne izbiva, bio je mekši od pamuka, prijemčiviji, lakši za oblikovanje kao plastelin u dečjim rukama. Što bi moja baka rekla – “Dok te mami, šećerom te hrani”. Da, ta izreka mu savršeno pristaje, kao da je pisana za njega. Kao ono crno odelo iz kojeg ne izbiva, i radno i paradno.

Znao je da mi podiđe, i kad sam bila rezervisana i odbojna, opipavajući svaku moju slabu tačku, samo da ga pustim u srce. I večeras će doći sa punom šakom mojih omiljenih slatkiša, samo da bih popustila pred odlukom da ga zauvek napustim. Ne šalim se, oni koferi kraj vrata su krcati mojim stvarima, sve sam ormare ispraznila, čvrsto sam odlučila. Ne ovaj put je stvarno kraj, dosta mi je njegove zime i mraza.

E, samo kad se setim našeg zabavljanja. Kao neka naivna klinkica nasela sam na slatkorečivost, pa me obrlatio očas posla. Pala sam na njegove ozbiljne priče na sigurnost, na moral, na društveni ugled. I dozvolila da se raskomoti u svoj mojoj lepoti, da se odomaći, da sve više ličim na toplu planinsku kućicu u koju dođe da se ogreje, da protrlja promrzle ruke, i onda – ćao! Pa, pa! Mrzni se i dalje… Legne, okrene leđa zidu i zahrče, a ja gledam u plafon i brojim ovce. Umesto da me zagrli, kao svi pravi muževi, i da zaspim na njegovom ramenu. Ma, džaba trubim… Neće se taj nikad promeniti. Drvo ostaje drvo.

I ovu bračnu sliku ću da skinem sa zida, užasno me nervira. Natakario je tu, tik iznad bračnog kreveta, po ugledu na njegovu babu i dedu. Kad god ih se seti, do neba veliča njihov brak pun ljubavi. E vala, i tu počinjem da sumnjam. Ako je deda voleo babu kao on mene, žali Bože bačenih godina. Sad ću da je sakrijem ispod kreveta, ko jednom kad sam ga ostavila. Prvo što je primetio bio je go zid, a što je moja duša gola, što se smrzava, nikom ništa. Tek je video da me nema, kad je primetio da nema večere, i pročitao moju poruku u koju sam istresla sve što mi je smetalo.

Odmah je dojurio do mojih i pridobio ih kao neka strina, žalopojkom do jutra. I šta ću, smilujem se, i opet “Jovo nanovo”. Ali ovog puta stvarno odlazim, bez poruke. Neću da maltretiram ni olovku ni papir, a ni ove moje slatke prstiće. Neka samo razmišlja gde je pogrešio. Evo, sad će ponoć za koji minut, a on opet negde zaglavio. Pos’o, pos’o, pos’o… Ma… nek crkne, kad ne zna da uživa. A, neće taj, živeće taj gorostas sto godina. Ja ću pre, ako se ne dozovem pameti.

Nekad tako brižna, k’o da sam mu majka, sačuvaj Bože, sa prozora sam bacala poglede, čekajući ga i do kasno u noć. Jer, on zaboga stalno ima neka posla. Posmatram jelu i bora, i kao da vidim nas dvoje. Bor stasit i krut, otporan na zimski studen, a jela vita i nežna, osetljiva na studen i mraz.

I kud baš tu tako da niknu ispred naše kuće, ili je to njegovih ruku delo, nikako da ga pitam. Pih, silna mi je ta zimzelena ljubav preko iglica. Još samo fali da me okiti za Novu godinu i da me stavi na sto, ili u neko tamo njemu zgodno ćoše, pa da se hvali okolo prijateljima, kako ima lepu ženu, dok ja samo trepćem kao svećice, aminujem, jer sve da mi je potaman, i da pucam od sreće. Primetio bi me, onako valjano, tih nekoliko dana do Božića, najdalje do srpske Nove. Kažem Vam tradicionalista do koske. Poštujem to, ne da ne poštujem, ali život je toliko lep i puno toga pruža da bi mi kuća bila jedino mesto zabave.

Eto, umesto da sam mu već uveliko utekla glavom bez obzira, još oklevam, izvodim monodramu i to bez publike, ako ne računam tri kofera koji džudže na pragu, i ove komšijske avlijanere, koji laju i kad treba i kad ne treba.

Noćas ne sklapaju čeljusti, a koliko sam naelektrisana, mogao bi me neki pojuriti i ujesti, misleći da sam tamo neki provalnik , lopov. A i nije samo taj strah. Opet mi se pred očima mota film, kao oni nemi crno-beli. Film naš stari, prastari još sa početka veze, u kome smo se zakleli na večnu ljubav.

I šta sad, da pogazim zakletvu, kao ovu buba švabu što mi se vrzma oko kofera? Baš sam poludela, pa ću i nju da ponesem… Pljas, paupučom. E, tako, rešila sam se bube, a njega i njegovih santi nikako. I sad stojim kao neki smrzlutak. I tako moj Saturnu, svake prestupne godine kod nas kriza. Ma idem ja, pa neka me traži do sutra. To je kod nas ko dobar dan.



Nelly Poerich

Nelly PoerichNelly Poerich, astrolog i pisac. Živi i radi u Beogradu. Astrologijom se profesionalno bavi 29 godina. Jedinstvena je po astrološkim otkrićima, koje za sada samo primenjuje prilikom tumačenja natalnih karata svojih klijenata, među kojima su mnoge brojne poznate ličnosti. Nelly s ponosom ističe da je sama svojim talentom i ljubavlju prema astrologiji pekla svoje umeće tumačenja, ali ne krije da je u astro-centru Fonlider, nekim čudom konekcije, ukačila i patentirala nova saznanja zapisana u astrološkim stepenima. Često zna reći da je poimanje astroloških simbola i njihovo tumačenje, sinteza umetnosti, veštine, visprenost i logike, skopčana intuicijom. Od 1995. godine pisala je za novinsku kuću Politika, u časopisu Horoskop, kao i za "Astrologos". Ističe da je rubriku "Veliki umovi o astrologiji", sama osmislila, stajući u odbranu astrologije. Poslednje tri godine piše za "Grand reviju". Nastupala je u mnogim radio i TV emisijama. Na društvenim mrežama je aktivna svojoj stranici Astrolog i Pisac Nelly Poerich, te u grupi "Sa astrologijom na Vi". Uporedo, bavi se i pisanjem romana, poezije, dečije literature, scenaria i drugih tekstova. Objavila je dve slikovnice za decu "Našali se Pače malo" i "Rođendanac", gde kroz stihove deci približava zodijak. Njena dva romana "Ona koju valja slušati" i "Odlučna da uspe", uskoro će se pojaviti u elektronskoj formi na internetu.

Нема коментара:

Постави коментар