Ako uzmemo da je Sunce koje se rađa svakog dana upravo ta moć sadašnjeg trenutka, onda je Lav scena života na kojoj se taj trenutak odigrava. Lav je „ja jesam sada“, svetlo koje se pojavljuje, greje, vidi i biva viđeno. To nije ego sam po sebi – to je svest o postojanju. Ego je samo način na koji to Sunce igra svoju ulogu.
Sunce prelazi iz znaka u znak, ali svest ostaje ista. Menja se kostim, menja se uloga, ali glumac ostaje. Ego se zato ponaša „kako gde“ – u zavisnosti od znaka, aspekata, životne faze. U Lavu je ego prirodan, zdrav, vidljiv. On ne mora da se dokazuje – on sija jer mu je to priroda.
Nasuprot tome stoji Vodolija – kolektivna scena. Tamo „ja“ više nije u centru reflektora, već je deo mreže, sistema, društva, vremena koje dolazi. Zato su Saturn i Uran suvladari Vodolije: Saturn čuva strukturu kolektiva, Uran ga pomera unapred. Tu ego mora da se prevede u svest o odgovornosti prema celini.
I sada dolazimo do ključne tačke:
moć sadašnjeg trenutka nastaje tačno između Lava i Vodolije.
Lav kaže: ja sam ovde, sada, živ.
Vodolija kaže: nisam sam, deo sam većeg plana.
Kada se ta dva principa ne povežu, nastaju krajnosti:
– Lav bez Vodolije → ego koji gori sam za sebe
– Vodolija bez Lava → hladna ideja bez srca
Ali kada se povežu, Sunce (Lav) postaje svesno svoje uloge u kolektivu (Vodolija), a kolektiv dobija toplinu, identitet i smisao. Saturn tada drži okvir, Uran donosi budućnost, ali Sunce u sadašnjem trenutku daje život svemu.
Zato je sadašnji trenutak scena na kojoj se susreću:
– lično i kolektivno
– prošla struktura i buduća vizija
– Saturn i Uran
Lav je ta tačka jer samo u sadašnjem trenutku postoji svest „ja jesam“.
Vodolija daje odgovor zašto je to važno svima.
I tu se krug zatvara:
Sunce se rađa svaki dan ne da bi hranilo ego,
već da bi osvetlilo trenutak u kome se lično i kolektivno usklađuju.
To je prava moć sadašnjeg trenutka.
Ne bežanje u budućnost.
Ne zaglavljivanje u prošlost.
Već svesno prisustvo na sceni života –
gde Sunce sija, a zna kome sija.
Нема коментара:
Постави коментар