Истакнути пост

KAKO SI MOGAO...@ pesma Kiji Kockar # poetesa Nelly Poerich

петак, 17. фебруар 2017.

КРАЉИЦА ЗАСАД ОДЛАЖЕ ПУТ- поема



НАЈЉЕПША ПОЕМА НА ТЕМУ КОНКУРСА Невенка Јовановић – Шифра: ''Космос 279'' – Beograd
КРАЉИЦА ЗАСАД ОДЛАЖЕ ПУТ
Јесен се смело протеже друмом
Бунећи ветром поспани пањ
Бори се с лишћем багрема сетног
Налетом птица шармира дан.
Укопан стидом враћаш ме соби
Прозору с бока најближе куће
Кроз бистра окна назре се она
У бесу газим под ногом пруће.
Лудило старо у моме гласу
Права тескоба жеља у џепу
Заложих и сузе да ми се нађу
Да ме до воза испратиш лепу.
Прозивам ветар капљице кише
Кривим те сваким каменом успут.
Напокон перон, клупа да дахнем
Ко црна мачка ми прелазиш пут.
Отужно збогом неће ни зуби
Бисера мојих најлепши низ
Склањаш се глумиш гутача ватре
Молитвам срећу за један гриз.
Сирота клечи суварке скупља
Набором сукње палећи луч
Дрворед двора смрачила судба
До јутра да л ћу пронаћи кључ.
Октобар, тек се богато држи
Уважен сласним мирисом воћа
Препуних корпа новембар чека
Како га мерка госпа самоћа.
Звиждук се воза с перона зачу
Познати клопот старих вагона
Брбљиво срце ућутках једва
Ни за њих више немаш пардона.
Свиленим шалом колена прекрих
Да сјајем смекшам поглед ти крут
Пусти ми руку ласти да махнем
Краљица засад одлаже пут.
Тргну ме звонки откуцај срца
И сата , који на зиду спазих
Станице светла, људи се плашим
И оног стиска којим те тражих.
Шешир ми гордој накренут паде
За њим из жбуна потрча пас
Умилног смешка нарамак спустих
Оних што жени позлате глас.
Отменост негде из тебе изби
Сва пажња коју гајаше пре
Узе га стресе прашину с скраја
Занете глумом коврџе две.
На сцени декор, одора раскош
Завеса коју признаје град
Заразан уздах суфлерке туге
Да бољим светлом дочара јад.
А љубав фине покрете прави
Ко свака дама бранећи труд
одгурнух лактом гомилу греха
Код судбе често закажем суд
Заклоних снове леђима витким
Вукући жељом напрсли скут
Податне усне уједом смирих
Краљица засад одлаже пут.
Климнух младићу с пута од лане
Којег већ беше хватао лет
С наклоном ми испрати име
Жутим сакоом кријући цвет
На длану твоме већ би ми чело
На црти што се прошетах гола
Залупих знојем већ тешке капке
Ех, да није наде и оног бола
Пустих ти мазно уска рамена
Која је језно гутао мрак
Октобар још се богато држи
Возова клопот точкова јак.
Укочен израз лица ти поста
Одраз веран лудом скакачу
Стадох ти с ветром сејати речи
звиждук се воза с перона зачу
Јесен се смело наставаља с друмом
Бодрећи јарком, засталу срећу
Посебно кори жалосну врбу
Што су јој гране путоказ лешћу.
Померих кофер мало у страну
Сијасет срцу чак смешних ствари
Пудером почех блажити румен
Праштања што те детиње квари.
Да могах небу додати боје
Шампањцем нашег синоћњег плеса
Пожурих шаке принети лицу
Крваве очи спасити беса.
Опет се ломиш, гледаш ка соби
Прозору с бока, уклете куће
Кроз бистра окна назре се она
У бесу ломим под ногом пруће.
Песникиња Невенка Јовановић art Nelly Poerich
14.02.2017 Београд


Top of Form


Нема коментара:

Постави коментар